Srebrna kašika

HELENA TEŠOVIĆ, III a

Dragana Milić, učiteljica

SREBRNA KAŠIKA

“Bio jednom neki kraljević koji je hteo da se oženi princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je obišao ceo svet da bi je našao, ali mu se svud isprečilo nešto na putu. Princeza je bilo vrlo mnogo, ali da li su to bile prave, pravcate princeze, nije mogao nikako da dokuči, jer je uvek bilo nečeg što mu je smetalo. Vratio se kući sav potišten, jer nije našao svoju princezu.

Jedne večeri bilo je strahovito nevreme: sevalo je, grmelo je, kiša je pljuštala, jednom rečju-bilo je užasno. Tada neko zakuca na kapiju dvorca, a stari kralj pođe da je otvori. ... “

... Na pragu je stajao mali dečak, pokisao do gole kože od glave do pete. Kralj ga brzo uvede u dvorac i nađe slobodnu sobu za njega. Dečak mu reče da se zove Vilijam i da je on princ. Ovako je on to pričao tresući se od hladnoće:

”Zovem se Vilijam. Ja sam princ i živim u kraljevstvu koje se nalazi daleko, dalekoo ... nije čak ni na ovoj planeti. Zapravo, i nije na planeti, već na zvezdi, a ja sam se izgubio i greškom došao na ovu planetu.”

“Kako se zove vaše kraljevstvo?”, upita kralj radoznalo.

“Tereziopolis”, reče Vilijam.

“Postoje mnoge legende o tom kraljevstvu pod znacima navoda”, reče kralj naglašavajući reč “kraljevstvu”, “koje mi je pričala moja baka, koja je naivno verovala u tu priču koju je njoj pričala njena baka”.

“Ali ono postoji! I ja živim u njemu!”, uvređeno povika dečak.

“Ja i nisam rekao da ne postoji. Samo tražim dokaz”, reče kralj.

A Vilijam mu ljutito odgovori:

“Hoćeš dokaz? Evo ti dokaz!”

On izvadi iz džepa maleno parče metala i okrugli komad stakla. Parče metala savi u obliku kutijice, u koju jedva ugura onaj komad stakla. Onda iz džepa izvadi malenu limenu kutiju. Kralj se saže da pogleda šta je u njoj, i vide prah koji je neverovatno blještao. Njime posu metalnu kutiju koju malo prodrma, pa je otvori. U njoj je stajala malena staklena devojka. Vilijam se nasmeja, a devojka se namršti i poče da “viče” na njega, a to što je govorila čulo se kao pištanje. Dečak odmah ispravi grešku i posu je prahom. Tada ona poraste na normalnu visinu. Kralj primeti da je normalna i nije više staklena.

“Kako se zovete, predivna gospo?”, upita je on.

“Ja sam ćerka kralja svetlosti, Vilijeva sestra, Terezija”, odgovori mu predivna princeza odevena u haljine koje su svetlele kao samo Sunce, bile prozirne kao samo nebo, bele kao oblak.

Princ, sin starog kralja sve je to posmatrao kroz odškrinuta vrata sobe. On ulete u sobu i reče:

“Straža, zatvorite ih oboje!”

“Ali zašto, šta smo učinili?”, reče Vilijam.

Princ zapanjenom kralju objasni sve što je želeo da uradi. Kralj uradi to što mu je princ rekao tj. ode do tamnice i reče Tereziji da će ih pustiti, tek kada ona kašika koju joj je dao postaje srebrna. Kralj ode i zajedno sa svojim sinom je iz prikrajka posmatrao Terezijinu i Vilijamovu tamnicu. Terezija stade plakati, a jedna njena suza pade na kašiku, koja istog trena postade srebrna. Ona to u suzama i ne primeti. Princ reče da samo prava princeza ima srebrne suze. Onda se njih dvoje venčaše. Vilijam se, kada je porastao oženio Marijom, sestrom princa Petra.

A kralj? On se sa svojom ženom zadovoljio da vlada jednim gradom koji se po njegovom sinu zvao Petrograd. I svi oni, uključujući i njihovog psa Bobija, koji nepravdom nije ni spomenut u ovoj bajci, su živeli srećno do kraja života.